Kada porastem biću...

Sve nas je to vodilo u detinjstvu...šta ću biti kad porastem? I onda smo porasli, a sve ono što smo zamišljali da ćemo biti, potisnuto je duboko u nama, u nekim skrivenim sećanjima, sa nekim tužnim pogledom na to, jer je ostalo neostvareno...uprkos svoj volji, uprkos dečijoj želji, uprkos držanju palčeva pred svaki važan pismeni, kontrolni, ispit...Život nas je odveo tamo gde je bilo jednostavnije, tamo gde je bilo jeftinije za naše roditelje, tamo gde je bilo praktičnije i ostvarivije...A ostala su sećanja, ostale su oči pune nade, ostali su snovi neostvareni, jedan deo nas je zauvek ostao ostavljen sam...Danas gledam svoje dete kako očima punim radosti gleda neke stvari, dogadjaje, i silno ih želi, i pitam se da li će nešto od toga ostvariti, i ako i ne ostvari da li će se toga sećati, da li će sa setom gledati na to? I kada postajemo bezosećajni za neke stvari koje smo voleli? Negde usput, u hodu, u vremenu i prostoru koji nas navodi i upućuje na načine na koji ćemo najlakše živeti?Najteže od svega mi je da shvatim odrasle, u oholosti koju počnu prikazivati kada postanu tako odrasli, i tako veliki i moćni da o svemu sude. Zar se ne sećaju kako su gluvi ostajali na osude i mišljenja odraslih, kada su bili deca, i kako je tada želja i snovi kojima su težili bili važniji i veći od bilo čije reči o tome? Kada bi svako od nas, ko je već poodavno odrastao, zavirio u dubinu svoje duše, pronašao bi bar jedan neostvareni san, u stilu "kad porastem biću fudbaler, balerina, naučnik, pilot...", i shvatio bi da je sve to bilo ostvarivo, i da se moglo shvatiti i razumeti. Istina je da, i kada porastemo, i kada prerastemo neke stvari, nikada ne prestajemo biti deca za neke stvri, i da to dečije srce i dalje kuca u nama, ako postoji i jedan neostvaren san. Onaj mali procenat ljudi, koji su ostvarili svoje dečije snove, su najkompletniji ljudi, jer i dalje žive taj san, i čuvaju ono iskreno, samo deci svojstveno, u sebi. Kada se ostari, namerno kažem ostari, jer kad smo odrasli, tada smo zreli ljudi, koji aktivno žive svoj život, i ne osvrću se mnogo za sobom, tada, kada ostarimo i vodimo jedan koliko toliko ujednačen, da ne kažem monoton život, tada imamo vremena za sećanja, tada imamo vremena za snove koji su neodsanjani, ali tada je kasno buditi dečije srce u nama, sem naravno pri učešću u aktivnostima svojih unuka. Ali zar ne bismo trebali naći vremena i u trenutcima užurbanog života, da zavirimo u svoje srce, malo ga omekšamo gledajući očima deteta, i time bi smo mnoga vrata otvorili, čak i ako se ti snovi ne mogu ostvariti? Život je zaista prekratak, i zaista ne smemo dozvoliti da nam neke stvari promaknu, i da budu prepuštene zaboravu... Kad porastem, biću kao mama, ili tata... Zar to nije predivno za čuti, doživeti od svog deteta? Da im predstavljate nešto, ili da im neke stvari predstavljaju nešto tako važno, a da to u vama budi osećanje ponosa, i shvatate da dobro odgajate decu, shvatate koliko su neke stvari, kao što su snovi, važne u odredjenom periodu živoota. Nemojmo samo proći kroz život, proživimo ga, svaki njegov tren. Jer, ne mogu se vratiti trenutci koji su prošli pored nas, ali ih možemo proživeti, a ne samo nemo posmatrati.